Ma­ke­don­ska di­va, Ka­li­o­pi Bu­kle pred­sta­vi­la je ne­dav­no pu­bli­ci no­vi singl i spot pod na­zi­vom ,,Mo­jot dom”. Ona je pi­sa­la tekst, dok je za mu­zi­ku, aran­žman i pro­duk­ci­ju bio za­du­žen Ro­meo Gril. Za pje­smu je ura­đen i spot ko­ji je sni­man u Ma­ke­do­ni­ji, a re­ži­ser­sku pa­li­cu pre­u­ze­la je kom­pa­ni­ja iz Sko­plja ,,To­ma­to pro­duc­tion”.
- Ura­di­li smo ja­ko li­jep spot za ko­ji je bio za­du­žen „To­ma­to pro­duc­tion”. U pi­ta­nju je ve­li­ka eki­pa lju­di iz ove pro­duk­ci­je ko­ja je ra­di­la na pje­smi i stvar­no sam ja­ko sreć­na – ka­za­la je Ka­li­o­pi u raz­go­vo­ru za Ra­dio D.
Naj­ve­ću ener­gi­ju ka­ko ka­že, do­bi­ja od svo­jih fa­no­va, a pu­bli­ka joj je to­kom svih ovih go­di­na bi­la naj­ve­ća in­spi­ra­ci­ja.
- Pu­bli­ka mi je uvi­jek bi­la in­spi­ra­ci­ja i osta­će. Ovo ni­je sa­mo fra­za već stvar­no osje­ćaj zbog ko­jeg po­sto­jim na sce­ni. Naj­bit­ni­je mi je da usre­ćim lju­de, i sa nji­ma po­di­je­lim lju­bav ko­ju no­sim, a mu­zi­ka je iz­u­zet­na mo­guć­nost za di­je­lje­nje lju­ba­vi, emo­ci­ja, tu­ge, ra­do­sti, bri­ge. To je jed­na iskon­ska ener­gi­ja ko­ja me po­kre­će i zbog ko­je do­ti­čem ne­bo.
No­va pje­sma po­či­nje kao uspa­van­ka i on­da ide na­let ener­gi­je, mo­že­te li nam ot­kri­ti Va­še uti­ske?
- U su­šti­ni kad pri­ča­mo o svom do­mu uvi­jek je to ne­ka to­pli­na, je­dan svi­jet ko­ji upra­vo di­je­li­mo sa lju­di­ma ko­ji nam naj­vi­še zna­če. Sve je to lju­bav jer u pje­smi ka­žem „Ova lju­bav to je dom”, zna­či ako sva­ko u se­bi pro­na­đe mje­sto u mom do­mu u ovoj pje­smi ja ću zna­ti da je on ušao na pra­va vra­ta jer moj dom ima do­sta vra­ta, a sa­mo su jed­na istin­ska, pra­va. Ako nju pro­na­đeš ja ću te pre­po­zna­ti.
U pje­smi je na­gla­še­na ta iskre­na emo­ci­ja i vi­di se da je onaj ko­ji pje­va to i na­pi­sao. Če­sto zna­te da uz kla­vir no­vi­na­ri­ma ot­pje­va­te pje­smu „Ro­đe­ni”, to ste ura­di­li pred ko­ne­crt u Cen­tru „Sa­va” ali i na fe­sti­va­lu u Her­ceg No­vom. Je­ste li ne­kad ima­li ne­pri­jat­nih si­tu­a­ci­ja ka­da su no­vi­na­ri u pi­ta­nju?
- Ni, hva­la Bo­gu i ne­ka­ko od sa­mog po­čet­ka mo­je ka­ri­je­re, od onih naj­lu­đih da­na pa do da­nas lju­di su se ba­vi­li mo­jom mu­zi­kom i pri­hva­ti­li me ona­kvu ka­kvu je­sam. Ni­kad me ni­su pra­ti­li skan­da­li i ta­blo­i­di, bi­la sam po­šte­đe­na to­ga sa­mo za­to što sam zna­la oda­bra­ti pra­vi put. Je­ste da je to te­žak put, ali sla­đi je i vje­ro­vat­no tra­je mno­go du­že.
Vi ste na fe­sti­va­li­ma de­fi­ni­tiv­no naj­o­mi­lje­ni­ji...
- Iskre­no ni­kad ni­sam obra­ća­la pa­žnju na epi­te­te i ni­kad mi ni­je bi­lo te­ško po­zdra­vi­ti ni ko­no­ba­re ni oso­blje na ve­li­kim kon­cer­ti­ma. Za me­ne je sva­ki čo­vjek bi­tan, i bez ob­zi­ra na pro­fe­si­ju ko­jom se ba­vi ako po­sao ra­di iz lju­ba­vi za me­ne je on umjet­nik. Me­ni je do­vo­ljan osmjeh da mi uljep­ša dan i što bih ja sad us­kra­ti­la ne­kom svoj osmjeh. Nor­ma­lan se osta­je ta­ko što se ni­kad ne za­bo­ra­vlja oda­kle čo­vjek po­ti­če i oda­kle je čo­vjek kre­nuo. Ja ni­sam mo­gla spa­va­ti ci­je­lu noć zbog no­ve pje­sme, raz­mi­šlja­ju­ći ka­ko će je pu­bli­ka pri­hva­ti­ti. Go­rim od ra­do­sti da to po­di­je­lim sa nji­ma.
Od pje­sme „Ba­to” pro­šlo je 27 go­di­na, ka­kvo sje­ća­nje no­si­te iz tog vre­me­na?
- Za me­ne vri­je­me ne po­sto­ji, ja sam ne­ko ko ne raz­mi­šlja o vre­me­nu, jed­no­stav­no raz­mi­šljam od pje­sme do pje­sme, od lju­ba­vi do lju­ba­vi, od ži­vot­ne si­tu­a­ci­je do na­red­ne ko­ja me gra­di kao čo­vje­ka. Bit­no je da osje­ćam lju­bav ko­ja mi se da­je i uz­vra­ćam ako tre­ba i de­se­to­stru­ko vi­še jer osje­ćam da ono što mi je da­to Bo­gom ni­je da bih se ja hva­li­sa­la ti­me već se odu­ži­la tom ta­len­tu ta­ko što ću vi­še do­brih dje­la na­pra­vi­ti za se­be.
A.Š.